Од прљавог паковања које гута мале заједнице југоисточне Азије до отпада који се гомила у погонима од САД до Аустралије,

Кинеска забрана прихватања коришћене пластике у свету бацила је напоре за рециклажу у превирања.

Извор: АФП

● Када су рециклажни послови гравитирали Малезији, са њима је отишла и сива економија

● Неке земље третирају кинеску забрану као прилику и брзо су се прилагодиле

 Од прљаве амбалаже која гута мале заједнице југоисточне Азије до отпада који се гомила у постројењима од САД до Аустралије, кинеска забрана прихватања коришћене пластике у свету бацила је напоре за рециклажу у превирања.

Кина је дуги низ година узимала већину отпадне пластике из целог света, прерађујући велики део у материјал вишег квалитета који би могли да користе произвођачи.

Али, почетком 2018. затворила је своја врата за скоро сав страни пластични отпад, као и многе друге рециклажне, у настојању да заштити своју животну средину и квалитет ваздуха, остављајући развијене нације да се боре да пронађу места за слање свог отпада.

„Било је као земљотрес“, рекао је Арно Бруне, генерални директор бриселске индустријске групе Биро за међународну рециклажу.

„Кина је била највеће тржиште за рециклирање. То је створило велики шок на глобалном тржишту."

Уместо тога, пластика је у огромним количинама преусмерена у југоисточну Азију, где су се преселили кинески рециклери.

Са великом мањином која говори кинески, Малезија је била најбољи избор за кинеске рециклере који желе да се преселе, а званични подаци показују да се увоз пластике утростручио са нивоа из 2016. на 870.000 тона прошле године.

У малом граду Џењаром, у близини Куала Лумпура, појавиле су се фабрике за прераду пластике у великом броју, које даноноћно испумпавају штетна испарења.

Огромне гомиле пластичног отпада, баченог на отворено, гомилале су се док су се рециклери борили да се изборе са приливом амбалаже од свакодневних добара, као што су храна и детерџенти за прање веша, чак из Немачке, САД и Бразила.

Становници су убрзо приметили оштар смрад над градом - врста мириса која је уобичајена у преради пластике, али активисти за заштиту животне средине верују да део испарења долази и од спаљивања пластичног отпада који је био сувише лошег квалитета да би се рециклирао.

„Људе су нападала отровна испарења, која су их будила ноћу. Многи су много кашљали“, рекао је становник Пуа Лај Пенг.

„Нисам могао да спавам, нисам могао да се одморим, увек сам се осећао уморно“, додао је 47-годишњак.

Представници невладине организације за заштиту животне средине прегледају напуштену фабрику пластичног отпада у Џењарому, изван Куала Лумпура у Малезији. Фото: АФП

Пуа и други чланови заједнице почели су да истражују и до средине 2018. лоцирали су око 40 фабрика за прераду, од којих се чинило да многе раде без одговарајућих дозвола.

Прве жалбе властима нису биле нигде, али су наставиле са притиском, и на крају је влада предузела мере. Власти су почеле да затварају илегалне фабрике у Јењарому и најавиле привремено замрзавање дозвола за увоз пластике широм земље.

Тридесет три фабрике су затворене, иако су активисти веровали да су се многе тихо преселиле у друге делове земље. Становници кажу да се квалитет ваздуха побољшао, али да су неке пластичне депоније остале.

У Аустралији, Европи и САД, многи од оних који сакупљају пластику и друге материјале за рециклажу били су остављени да се муче да пронађу нова места за слање.

Суочили су се са већим трошковима да би га рециклирали код куће, а у неким случајевима су прибегли слању на депоније јер се отпад тако брзо гомилао.

„Дванаест месеци касније, још увек осећамо ефекте, али још увек нисмо прешли на решења“, рекао је Гарт Ламб, председник удружења за управљање отпадом и опоравак ресурса у Аустралији.

Неки су се брже прилагодили новом окружењу, као што су неки центри које воде локалне власти и који прикупљају рециклажну робу у Аделаиду, Јужна Аустралија.

Центри су некада слали скоро све – од пластике до папира и стакла – у Кину, али сада 80 одсто обрађују локалне компаније, а већина остатка се шаље у Индију.

Смеће се просејава и сортира на рециклажној локацији Управе за управљање отпадом Северне Аделаиде у Единбургу, северном предграђу града Аделаидеа. Фото: АФП

Смеће се просејава и сортира на рециклажној локацији Управе за управљање отпадом Северне Аделаиде у Единбургу, северном предграђу града Аделаидеа. Фото: АФП

Подели:

„Брзо смо се кретали и погледали домаћа тржишта“, рекао је Адам Фокнер, извршни директор Управе за управљање отпадом Северне Аделаиде.

„Открили смо да смо, подржавајући локалне произвођаче, могли да се вратимо на цене пре забране Кине.

У континенталној Кини, увоз пластичног отпада опао је са 600.000 тона месечно у 2016. на око 30.000 месечно у 2018. години, према подацима наведеним у недавном извештају Гринписа и еколошке невладине организације Глобална алијанса за алтернативне спалионице.

Некада ужурбани центри за рециклажу су напуштени јер су се фирме преселиле у југоисточну Азију.

Током прошле године у посети граду Ксингтан на југу земље, Чен Ливен, оснивач еколошке невладине организације Цхина Зеро Васте Аллианце, открио је да је индустрија рециклаже нестала.

„Рециклери пластике су нестали – постојали су натписи 'за изнајмљивање' на вратима фабрика, па чак и знакови за запошљавање који су позивали искусне рециклере да се преселе у Вијетнам,” рекла је она.

Земље југоисточне Азије које су рано погођене забраном Кине – као и Малезија, Тајланд и Вијетнам су тешко погођене – предузеле су кораке да ограниче увоз пластике, али је отпад једноставно преусмерен у друге земље без ограничења, као што су Индонезија и Турска, У извештају Греенпеаце-а наводи се.

Како се процењује да је само девет одсто пластике икада произведене рециклирано, активисти су рекли да је једино дугорочно решење за кризу пластичног отпада да компаније праве мање, а потрошачи да мање користе.

Кампачица Греенпеаце-а Кејт Лин рекла је: „Једино решење за загађење пластиком је производња мање пластике.